RSS
 

Tata Rade:

26 sep

Sećam se, da sam već kad sam se, kako naši kažu zamomčio, brinuo o tome da svoje roditelje ne opterećujem svojim problemima, odnosno da ih sam rešavam. Kasnije kad sam se oženio, pogotovu. U mladosti npr, desila mi se manja „saobraćajka“ i manje oštećenje na očevom automobilu. Moj drug, koji je tom prilikom bio sa mnom i ja smo istog dana otišli do limara „ispeglali“ oštećenje, isfinansirali sve iz budžeta džeparca prijatelja i rešili se brige. Moj otac nikad nije saznao za to, ne zato što sam ga se plašio, već zato što sam želeo da ga poštedim briga. Bio sam srećan i zahvalan što mi je njegov auto bio uvek na raspolaganju. Moj sin kome je tridesetak godina, ponaša se drugačije. Saopšti mi svaku brigu, problem i kaže – ‘ajde ćale, vidi da mi to nekako rešiš!

 
Komentari su isključeni

Objavljeno u U poverenju